Rujište je od davnina poznato po grnčarskom zanatu i po glini koja se baš ovde vadi i kopa iz zemlje u određeno doba godine, a u poslednje vreme sve češće i po Ženskoj socijalno-poljoprivrednoj zadruzi Ražanjke, koja je osnovana u zimu 2020. godine na teritoriji opštine Ražanj.
Petnaestak žena iz 22 ražanjska sela, mahom nezaposlenih i starijih od 45 godina (mada ima i mlađih) postale su članice zadruge prošavši obuku izrade crepulja rukom, bez pomoći grnčarskog vitla i mašina kako bi na taj način sebi otvorile mogućnost za zaposlenje i dobile ekonomsku sigurnost.
Da je specijalnost ove zadruge izrada crepulja i organizacija teoretskih i praktičnih radionica kroz projekat „Jake žene“, objasnila nam je Milica Milovanović (34), direktorka „Ražanjki“.
„Crepuljarstvo je u Rujištu tradicionalni zanat koji se generacijama prenosi s kolena na koleno. Okupili smo žene iz ruralnih područja i pozvali jednog čoveka koji je želeo da im prenese zanat. Prepoznali smo šansu da se žene pokrenu i nauče nešto novo“, priča Milica za Priče sa dušom.
Ražanj je udaljen oko 185 kilometara od Beograda i nalazi se pored auto-puta Beograd-Niš, pa se tokom putovanja ka jugu Srbije, Severnoj Makedoniji, Bugarskoj ili Grčkoj, ili u povratku, lako može svratiti po ove glinene posude.
Članice zadruge imaju svoj prostor gde skladište originalne crepulje i prodaju ih po ceni od 3.000 dinara.
Dovoljno je da im se najavite preko kontakt forme na sajtu www.razanjkeorg.rs i da obezbedite svojoj porodici proizvod od prirodnih materijala koji nosi oznaku ekološki.
„Crepulje su u prodaji, a u pripremi su još dva proizvoda sa imanja naših kooperantkinja – med sa dodacima od lekovitog bilja i džem od šljiva sa šećerom i bez šećera.“
„Sve crepulje su iste veličine, u njih se može skuvati ručak za četvoročlanu porodicu: od prebranca, đuveča i mesa do pita i gibanica.“
„One imaju zaštitnu žicu, a veoma je važno da budu zagrejane pre nego što počnete da pripremate hranu u njima. Želeli smo moderniji model koji bi se koristio i u gradskim domaćinstvima i na električnim šporetima, a ne samo na selu, zbog čega ražanjske crepulje nemaju poklopac. Zarad proširivanja proizvodne lepeze zadruge i dodatnog zapošljavanja žena, nadamo se podršci Ministarstva za brigu o selu kroz predstojeći konkurs“, objasnila je direktorka zadruge.
Nekoliko trenutaka pre nego što je ekipa Priča sa dušom stigla u Rujište, zvono u tom selu kod Ražnja zazvonilo je za kraj časova, a skoro u isto vreme Marija Petković (34) koja sa porodicom stanuje pored osnovne škole izvadila je iz rerne pitu sa jajima i sirom, napravljenu od domaćih kora, ispečenih na plotni smederevca.
Ova mlada žena se u koradžijski posao upustila pre godinu i po i od tada svakog dana vredno radi pored šporeta. Ona izrađuje kore po starom receptu, od brašna od pšenice uzgajane na porodičnom imanju, i posle ih pakuje i šalje poštom put Beograda, Novog Sada i drugih gradova, čiji žitelji vole domaće ukuse.
Posebnu draž njenom kulinarskom umeću daje to što svoje pite peče u crepuljama, tradicionalnim posudama od gline, koje su nastale u ovom selu.
Bilo da je reč o hlebu, pecivu ili kuvanju jela – hrani koja se u njima priprema, crepulje „daju“ poseban ukus. Marija otkriva da je tako od davnina, da su starije generacije svu hranu za porodicu pripremale u tim posudama, kao i da su ih, nakon upotrebe obavezno držali na podu, kako bi se zadržao kontakt sa zemljom, odakle i potiče glina.
„Poreklom sam iz Srnja kraj Kruševca, a u Rujište sam se udala pre 11 godina. Dosta toga sam naučila o ovom kraju, o običajima i posebno o crepuljama. Suprug i ja smo probali da živimo u Beogradu i posle tri i po godine u prestonici rešili smo da se vratimo na selo. Ovde nam se rodila druga ćerka, tu sam započela posao sa korama i planiram da ga proširim na tortilje i testenine. Ne bih se bunila kad bih zaposlila barem dva radnika“, priča Marija i dodaje da je recept za kore na plotni šporeta prvi put videla od svoje prabake Draginje koja se rodila početkom 20. veka.
„Izradu sam usavršila sa svekrvinom majkom, odnosno muževljevom bakom Dragicom. Od jufkica se napravi testo za dve kore, zatim se rukama direktno razvije na plotni šporeta, nakon čega se stavlja sa strane i pakuje. Od sastojaka idu jedino litar prokuvane vode sa izvora, naše brašno i kašika soli. Ljudima se ovo mnogo dopada, posla ima dosta, a svakog dana radim najmanje šest sati“, istakla je Marija, kojoj je porodica najveća podrška. Svekar i muž joj pomažu oko drva za šporet i dostave brašna iz mlina, a svekrva loži vatru i pazi na decu.
„Najlepši deo ovog posla su poruke sa utiscima mušterija. Najčešće se javljaju Beograđani koji su u detinjstvu imali susret sa bakinim korama na selu, ali i Novosađani. Moje kore su otišle i za Nemačku i Francusku, a dobila sam jednu ponudu za prodaju u Dubaiju“, objasnila nam je Marija.
Osim što su uglavnom nezaposlene i što žive na selu, svim članicama „Ražanjki“ zajednička je vizija – da stvore lepezu tradicionalnih proizvoda isključivo od sirovina iz niškog kraja, posebno sa teritorije opštine Ražanj.
Njih vodi entuzijazam, motivisanost i uverenje da mogu u svom malom mestu sebi da obezbede ekonomsku sigurnost, nezavisnost i da stvore oazu u kojoj će se očuvati tradicionalne vrednosti koje se danas, u modernom svetu sve više poštuju.
Da se priča o crepuljama sve brže širi govori i podatak da je ekipa Priča sa dušom, po povratku u Beograd, ručala u Etno-kući Hrebeljanović u Ražnju, gde su nam ljubazni domaćini, Srđan i Sunčica servirali njihovu čuvenu „popovu sarmu“ baš u crepulji iz Rujišta.
Ovaj tekst je nastao u sklopu promotivne kampanje projekta „Jake žene“ koji sprovodi Opština Ražanj u saradnji sa udruženjem „Etno konac“, udruženjem „Sunčev zrak“ i Turističkom organizacijom opštine Ražanj. Projekat je finansijski podržan od strane lokalne samouprave, resornog ministarstva i Vlade Švajcarske.
Izvor: www.pricesadusom.com; Fotografije: DeKovach; Članak je dozvoljeno preneti u drugi digitalni medij uz link ka sajtu Priče sa dušom
