Koradžija o kojem se priča: Dok drugi gase radnje, on sa suprugom pravi moderne kore i živi od starog zanata

Sudeći po brašnu koje mi je ostalo na cipelama i džemperu po izlasku iz proizvodnje, a nakon samo sat vremena provedenih u radionici u Borči, može se reći da je i ova preduzetnička priča utkana u više kilograma kora koje su nastale dok smo razgovarali.

Jer da Aleksandar Arsenoski (30) svoj posao radi s ljubavlju, to se odmah vidi. Kaže da drugačije i ne može, jer ako nema duše, rukama „prenete“ u proizvod, to će se lako osetiti na korama koje pravi.

Završio je Šumarski fakultet, na smeru pejzažna arhitektura, i danas bi mogao da se bavi tim kreativnim poslom, međutim, ljubav prema hrani, inovacijama u ishrani i porodičnoj tradiciji doveli su ga do koradžijskog zanata.

Od desete godine sprema hranu, a zadovoljstvo i znanje o kuvanju i mešenju za drage ljude prenela je baka, rodom iz Makedonije.     

„Sećam se koliko je ona bila srećna kad nekoga nahrani, kad napravi nekome nešto za jelo, kad hranom usreći druge. Moja baka, kao i sve naše kreativne bake, umela je da napravi jelo i onda kada nije imala od čega, umela je da zadovolji porodicu, decu, muža. Možda sam baš tu inovativnost, danas kada koristim speltino brašno u proizvodnji, nasledio od nje“, kaže Aleksandar.  

„Odmah po diplomiranju prijavio sam se na biro i dobio ponudu za posao. Nekoliko meseci sam radio u struci, video da to nije za mene, pa se oprobao i na selu, a preokret je nastao kada sam počeo da pravim hleb za sebe. Ta ideja mi se mnogo dopala, pogotovo što koradžijski posao u mojoj porodici postoji skoro ceo vek“, kaže Aleksandar.  

Njegov pradeda Bora bio je među prvim koradžijama u Beogradu, još daleke 1930, kada se za ovaj zanat pročulo iz Turske.

Bila je to koradžijska radnja u nekadašnjoj ulici 29. novembra, danas Bulevaru Despota Stefana, u centru Beograda. Kad je zaradio dovoljno novca, Bora je kupio nov prostor kod Vukovog spomenika i tamo nastavio proizvodnju. Posao je nasledio Aleksandrov deda, pa otac.   

Uz očevu pomoć, za manje od nedelju dana, Aleksandar je naučio da mesi testo, da razvlači kore, da ih seče i peče.

U posao je ušao pre tri godine, prvi u Srbiji počeo da koristi isključivo brašno od spelte (krupnik) u proizvodima (100 %), stare i lekovite vrste pšenice, i tržištu predstavio kore i hleb od brašna spelte i heljde, sve to pod imenom Zrno Ra.     

 „Ljudi kažu da su moje kore drugačije, ja ne volim reč moderne, ali su svakako usavršene jer se prave od sirovina koje se danas traže, a nastaju na tradicionalan način, kao nekada. Moji preci su ih pekli na plotni, a ja to radim na specijalnom valjku.“

Pre dve godine u život mladog koradžije ušla je Ana (26), sada supruga, koja sa njim zajedno vodi posao i pekaru na Palilulskoj pijaci u Beogradu.    

Oni se zalažu za „savesnu modernu tradiciju“. Svesni su da živimo u vremenu punom pomodarstva, u kojem nije baš sve kako treba i ne ide sve u najboljem pravcu.

Iz tog razloga oni žele da tradicionalne vrednosti „ugrade“ u moderno društvo.

„Šta znači tradicionalno u našem poslu? Mi želimo da sve radimo ručno, da ne ubacujemo u naše proizvode štetne materije poput boja, konzervanasa i drugih stvari koje telo ne prepoznaje kao hranu. Mi zaista vodimo vodimo računa o onome šta našem telu prija. Imamo tu savest koja se nažalost izgubila: vodimo računa i o sebi i o drugima“, kaže Ana.  

Aleksandar je siguran da ima dosta ljudi koji slično razmišljaju kao oni i nada se da će im se oni javiti posle ove priče.

„Sve više je tih mladih, savesnih ljudi koji žele da osnuju porodicu, koji razmišljaju o svom potomstvu, o tome kako će i gde njihovi naslednici živeti, koji gledaju šta nam je ostavljeno u amanet od naših predaka, da li je nešto zaista dobro ili nije, da li treba nešto da ispravimo, koji ne osuđuju pretke, već znaju da su uradili najbolje što su mogli. Vodimo se zdravom logikom“.

„Stvarno mnogo znači kada je pored vas neko ko vas podržava i ko ima identičnu viziju. Mi hranimo ljude na najbolji mogući način i svi proizvodi su bez pšeničnog brašna, što je idealno za osobe na specifičnom režimu ishrane poput dijabetičara, sportista, dece.“

Kada su uplovili u emotivnu vezu, tokom jednog razgovora Ana i Aleksandar shvatili su i da ih kroz porodičnu tradiciju povezuje i pekarski zanat.

Aleksandrov pradeda Bora bio je među prvim koradžijama u Beogradu, a Anin deda po mami bio je poznat pekar u glavnom gradu i držao jednu od prvih radnji na Crvenom krstu.

Više informacija o radnji Zrno Ra pronađite OVDE.

Izvor: www.pokreniposao.rs Fotografije: Jovan Nedeljkov; Članak je dozvoljeno preneti u drugi digitalni medij uz link ka sajtu Pokreni posao

Vodič kroz Šumadiju + slatko od trešnje (besplatna dostava)