Od mesta na kojem ste parkirali svoj automobil nastavljate pešice još oko 1.200 metara i za desetak minuta stižete do krajnje destinacije. Na kapiji će vas sačekati Aleksandar (44) i Gabrijela (35), poželeti vam dobrodošlicu i do tančina pojasniti kako funkcioniše kamp Ami.
Na ovo jedinstveno mesto, skriveno u Vršačkim planinama, na 270 metara nadmorske visine, dolaze zaljubljenici u prirodu da bi se budili uz cvrkut ptica, nadisali se čistog vazduha i barem na nekoliko dana pobegli od svakodnevice, buke i gužve u gradovima.
Muzika i alkohol ovde su nepoželjni, a kamperi se prepuštaju šumskoj bašti i prirodi.
„Po dolasku gosti prvo odaberu jednu od četiri platforme na kojima će spavati, nakon čega im postavljamo šatore i dajemo kompletnu opremu: vreće i podlogu. Najčešće nam dolaze parovi, a bilo je i ljudi sa decom. Naš kamp je specifičan po tome što ne spajamo ljude koji se ne poznaju, pa tako, na primer, dvoje ljudi mogu da dobiju kompletan kamp samo za njih“, priča mi Aleksandar Obradović.
Plac na kojem se nalazi kamp Ami ovaj bračni par kupio je pre nekoliko godina.
Komšije nemaju, a jedina kuća u blizini kampa je njihova vikendica od drveta, u kojoj provode nekoliko dana nedeljno.
„Dopao nam se pogled sa ovog placa i odmah nam je sinula ideja da bismo ovde mogli da napravimo kamp. Raskrčili smo žbunje, a ja sam sagradio platforme. Sve smo kopali ručno, uz pomoć porodice, a u kampu imamo samo prirodne materijale“, kaže Aleksandar.
„Želeli smo da imamo kamp, a da ne narušimo prirodu. Nismo hteli da oteramo srndaće koji žive u blizini.“
„Zbog toga smo uveli pravila da nema galame i muzike i ograničili smo broj ljudi. Cilj nam je da zadržimo ovaj mir, a zarada je na drugom mestu“, iskrena je Gabrijela.
U kampu može da boravi do 10 osoba iz istog društva. Što je više ljudi, cena je niža, a u šatoru spavaju najčešće po dvoje.
Prema rečima domaćina više od polovine gostiju ostane sve vreme u kampu, leži na ležaljkama, čita knjige ili se pak rekreira gađanjem drvenih dasaka sekirama.
„Prve goste smo imali za Prvi maj 2021. godine, a nakon toga su počeli da dolaze po preporuci i preko društvenih mreža. Devedeset odsto su gradski ljudi koji su ovde radi mira i zbog toga što nema buke ni ljudi. Primamo i goste sa psima, a za ljubimce je potrebno poneti poseban šator.“
„Mir je danas najveći luksuz i tek će da bude na ceni. Mir u prirodi je luksuz, a ne hotel sa pet zvezdica i đakuzi“ (Gabrijela)
U kampu Ami se spava u šatorima, tuširanje je u dva kupatila gde je prirodnim padom iz rezervoara sprovedena voda koja se prikuplja od kiše, a toalet je odvojen i takođe ima sve higijenske uslove za boravak u prirodi.
Voda za tuširanje se greje na solarnu energiju, a u kuhinji se nalazi rešo na plin na kojem se može kuvati kafa, čaj ili ručak kao i kompletno posuđe i escajg.
U ponudi su i kotlići za gulaš, kao i drva za paljenje vatre, pečenje mesa ili okupljanje oko vatre. Svaki gost dobija po balon pijaće vode.
Telefoni se pune preko akumulatora na solarnu energiju, a na taj način je rešeno i osvetljenje.
„Muziku smo zabranili da ne bismo plašili životinje jer smo ipak ovde mi došli kod njih, a ne oni kod nas. Nema alkohola i žurki, ali naši gosti to već znaju i poštuju ta pravila. Imamo planinare i bicikliste koji često ustanu rano da bi krenuli u dalje pohode obeleženim stazama, što i ne čudi jer ljude ovde izmore vazduh i priroda, pa se u kampu ranije leže nego u gradu“, dodaje Aleksandar.
Dok isprobavam Gabrijeline šumske specijalitete: pesto od sremuša, domaću proju i slatko od bagremovog cveta, ona i njen suprug mi pokazuju gde sve puca pogled iz kampa na Srbiju i Rumuniju.
„Ovo tamo je Gudurički vrh, najviši vrh Vojvodine, na 641 metar visine, ono žuto u daljini su njive repice, s jedne strane su rumunske, a druge srpske. Vide se i Ramska tvrđava, Belocrkvanska jezera i Zagajička brda“, objašnjava Aleksandar.
„Ima planinara koji idu pešice do Guduričkog vrha, do tamo treba nekih tri i po sata. Vikendom pravimo i izlete za goste do Zagajičkih brda, a za one koji žele ozbiljnije planinarenje do kanjona reke Nere u Rumuniji“, kaže Gabrijela. Ona vikendom gostima može da pripremi doručak iz šumske bašte.
„Sve na trpezi je naše i neprskano. U bašti gajimo povrće, a imam i specijalitete iz tegli kao što je salata od paradajza, sremuš na više načina, pesto od koprive, pita sa koprivom, jaja sa koprivom, sirup od zove, koprive, maslačka. Čajevi od biljaka su besplatni i gosti se uvek sami mogu poslužiti“, ponosna je Gabrijela.
Sagovornici Priča sa dušom, veterinarski tehničar i sportista i diplomirana pravnica, rešili su pre četiri godine da polovinu svog vremena počnu da provode u Vršačkim planinama, a drugu polovinu u Vršcu.
Oni pokraj drvene kućice nedaleko od kampa Ami imaju organsku baštu, a uskoro planiraju da nabave pčele i košnice.
Sa njima živi i njihova ljubimica, petogodišnja Ami, srednjeazijski ovčar, po kojoj je kamp dobio ime.
„Cilj nam je bio da napravimo dodatni izvor prihoda. Za onoga ko želi da ima dva ili tri automobila, za njega nije vođenje kampa, a mi smo kao ljudi bez mnogo prohteva odabrali da se bavimo ovim, da živimo skromnije, ali da imamo vremena za sebe.“
„Ako treba da biramo između mnogo para i celodnevnog rada bez odmora i skromnijeg života, biciklizma i planinarenja, uvek biramo ovo drugo“, rekli su mi Obradovići, bračni par koji je rešio da živi drugačije.
Njihov sajt posetite OVDE, a instagram profil kampa na ovom linku.
Izvor: www.pricesadusom.com
