Iz vremena premišljanja oko promene posla diplomirani ekonomista Jovana Aćimović (34) prvo se seća upečatljivog događaja kada joj je jedna poslastičarka sa trinaestogodišnjim iskustvom rekla da će je odmah zaposliti ako uspe da napravi savršenu pralinu od čokolade.
„Kad se to bude desilo, počeću sama da ih pravim“, odgovorila joj je. I ubrzo nakon toga ispostavilo se da je bila u pravu.
U taj izazov uložila je četiri meseca pokušavanja i rada, a kada je misija bila ostvarena, krenula je u potragu za kvalitetnom čokoladom.
Od tada, kao ekonomistkinji u svetu slatkiša, Jovani uvek na levom ramenu „sedi“ ekonomista koji kreativcu sa desne strane „lupi čvrgu“ svaki put kad ima dobru ideju u koju treba uložiti dosta novca. S druge strane i kreativac ume da uzvrati maštom i pojasni da je srce često pametnije od razuma, pa te dve strane udružene stignu do uspeha.
Jovana je danas vlasnica brenda „Ukus ljubavi“, od čokolade ručno pravi unikatne kutije, leptire, punjene praline, a radionica se nalazi u centru Alibunara, banatskom gradiću u kojem je odrasla i za koji je, kako kaže, dosta vezana.
Odluka iz 2017. da napusti posao ekonomiste i počne da pravi proizvode od čokolade iz sadašnje perspektive deluje joj pomalo ishitreno.
Ali, svakako i dalje čvrsto stoji iza nje.
Ekonomijom se, kako kaže, iako je mnogo voli, bavila više poslovno nego emotivno i danas joj kao preduzetnici to znanje mnogo koristi. Napredak koji je ostvarila sa čokoladom bio je izuzetan, pa je tako ovu poslovnu promenu lakše sprovela u delo.
„Moja baza je uvek bila u Alibunaru, a za rodno mesto vezana sam koliko i za Beograd u kojem sam živela. Ideja da počnem da radim sa čokoladom pokrenuta je sasvim slučajno, kao i većina velikih ideja (smeh). Snovi kreću s pravim trenutkom“, priča Jovana za Pokreni posao i dodaje da je njena ideja nastala kada je jedne godine rešila da prestane da kupuje novogodišnje poklone prijateljima.
„Krenula sam sa suvim voćem i čokoladom i meni dragim ljudima pravila „čokoladne poljupce“. Jedan od prvih poklona bio je za moje ukućane i kumove. Mic po mic, ideja se razvijala, a ja počela da razmišljam o tome da pokušam da pravim i druge stvari. Prvo sam napravila praline“, seća se.
Pre upliva u preduzetništvo sa čokoladom nije bila tesno povezana, niti je u njenoj porodici bilo ugostitelja: otac je građevinac, majka i brat advokati, a sestra doktor medicine.
S druge strane, oduvek je, kako kaže, bila osetljiva na dobre ukuse.
„Više sam volela belu čokoladu nego crnu, iako za belu kažu da nije čokolada (smeh). Moj prvenac – praline, bile su i ostale prvi stabilan stepenik u mom poslovanju, a sve ostalo se nadovezalo na njih. One su suština oko koje sve gradim. Zahvaljujući njima nastale su čokoladne kutije, jer je poenta bila spakovati praline u nešto drugačije. Ljubav prema njima izazvala je stvaranje nečeg drugačijeg“, nastavlja Jovana.
Čokoladu uvozi iz Italije i ona je jedini repromaterijal u „Ukusu ljubavi“ koji stiže iz inostranstva.
Sve ostalo je domaće: od sastava punjenja do ručnog rada i Jovanine mašte. Konzervanse ne koristi, pa praline imaju kraći rok trajanja nego drugi proizvodi. Zbog toga ih pravi neposredno pred isporuku.
Sve što je naučila u ovom zanatu stekla je upornim pokušavanjem i samostalnim učenjem. Priznaje da ima i stvari koje je uspela da napravi tek iz 18. puta, ali da je „recept“ jednostavan:
„Neke stvari naučiš iz knjiga, a neke naučiš gledajući druge ljude.“
Punjene praline pravi onda kad je najodmornija, nezavisno od doba dana, jer one traže neminovnu pažnju da bi ispale skoro savršene.
„Nijedna ne može da bude apsolutno savršena, niti potpuno slična prethodnoj. Volim da ih radim po danu, jer se drugačije ponašaju u odnosu na dnevno svetlo. Punjene praline su jedini proizvod koji izlazi iz modli, a sve ostalo napravljeno je mojom rukom. Početak rada je najkreativniji, a kraj donosi ushićenje. Ima situacija kad početna ideja ni najmanje ne liči krajnjoj, pa na kraju ono što dobijem bude iznenađenje i za mene i za klijenta. Jednom je jedna devojka poželela specifičan poklon za dragu osobu, dala mi kreativnu slobodu da sama odaberem. Na kraju je nastao laptop od čokolade.“
Među jestivim figurama u Jovaninom opusu bili su i kanu, klavir i brojni leptiri kao ukras za svadbu ili poklon sa emotivnom posvetom skrivenom ispod krila.
„Jedna devojka je želela da za prvu godišnjicu braka svom mužu pokloni određene stihove i reči koje sam ispisala čokoladom, ali sa željom da ih nigde ne objavim. Takve proizvode uradim sa najviše gušta jer znam da su napravljeni za četiri oka i za jedan specijalan trenutak, a ja sam dobila mogućnost da njihovu ljubav mojim rukama ugradim u proizvod. Suština je da se ljubav u hrani oseti, da emocije oseti onaj ko je jede.“
Jovana ne zahteva da ljudi obrate pažnju na nju i njen rad, već samo ljudski očekuje da na njenu emociju uzvrate emocijom. I ništa više od toga. A ta uzajamna privlačnost odmah se prepozna. Pogotovo kada se na sajmovima sretne sa ljubiteljima čokolade.
„Nemam poriv da se pretvorim u veliku fabriku sa 200 zaposlenih, da se vozim u skupom automobilu i u kancelariji potpisujem papire. Iz ekonomije sam izašla i ušla u čokoladu da bih se njom zaista bavila, a ne da bih zatvorila krug i vratila se opet u ekonomiju.“
Njena poruka mladim preduzetnicima je: „Definiši svoj san od početka do kraja, zapiši ga, ali ga odredi. Jer, tada ti dete u tebi neće dozvoliti da lako odustaneš od njega“.
„Svaki put kad naiđete na kamen spoticanja, na teškoću, biće vam teže da odustanete. Kažite sebi „To je moja želja, to je moj san, ja to zaista želim.“ U životu je potrebno imati velike ciljeve, ali je vrlo važno imati i one male kojima ćete sebi dodavati motivaciju. Pravljenjem malih stepenika iskoračićete na veliki stepenik. Do tog trenutka potrebna nam je podrška ljudi, ali ne oko pomoći u mešanju čokolade i fila, već podrška nama najbliskijih ljudi. U mom slučaju to je moja porodica koja je tu od početka do kraja.“
„Kažu mi da se previše emotivno unosim u celu priču, a ja odgovorim da zahvaljujući načinu na koji su mi roditelji, brat i sestra poklanjali ljubav u detinjstvu, i ja sama sada tako uzvraćam ljubav. I danas me svi oni bezrezervno podržavaju. Od kad sam rekla da je prva stvar koju bih volela da kupim vibrirajuća mašina koja istresa i pomera mehuriće u čokoladi, tata je rekao da će mi je napraviti. I to je uradio. Majka me podržava na drugačiji, emotivan način, hrabreći me kad posrnem. Dovoljno je da imate pored sebe bar dvoje ljudi koji vas srčano podržavaju i koje čuvate jer vas čuvaju. Ja ih na sreću imam više, jer nas u porodici ima petoro. Mnogo puta u biznisu nikome od nas ne treba savet, mnogo puta nam treba neko ko će samo da odsedi, da nam da prostora da u tišini sa nekim nađemo rešenje. Jer, u tome i jeste suština“.
O Jovaninoj čokoladnoj umetnosti saznajte na njenoj fejsbuk STRANICI.
Izvor: www.pokreniposao.rs Fotografije: Jovan Nedeljkov; Članak je dozvoljeno preneti u drugi digitalni medij uz link ka sajtu Pokreni posao
