Ona šije haljine, suknje, bluze i ešarpe, a planira izradu haljina sa motivima srpske tradicije. U izradi suknji koristi pamuk, keper saten i svilu, dok za haljine i bluze upotrebljava tkanine koje zadržavaju svoj prvobitni oblik i poseduju izuzetnu elastičnost – šardon likru i hladnu mokru likru. Kod ešarpi i marama koristi svilu, muslin svilu i saten svilu.
Materijale kupuje sama, kroji modele, šije ih, a unikatne proizvode plasira putem svoje onlajn prodavnice.
Ciljna grupa Marijane Pešić, osnivača i vlasnika brenda „Marijana Fashion Dreams“ su, kako kaže, dame svih uzrasta, neobičnog stila, suptilne i smele – one koje ponosno nose svoje godine. Ističe da svaku ženu može obradovati jedna svilena ešarpa ili marama, kao i da je svila uvek dobar izbor za glamurozan, svevremen izgled.
Mada su majka i pokojni deda ove mlade kreatorke iz Ušća imali svoje šivaće mašine (deka retro mašinu, koju je koristio uslužno, a mama za svoje potrebe), niko joj u porodici nije pokazao kako se šije. Iz današnje perspektive kaže da je to bilo verovatno zbog toga što su najviše verovali u njen talenat za muziku, pa je zanat krojenja i šivenja savladala sama.
Marijana je diplomirani politikolog za novinarstvo i komunikologiju, završila je Fakultet političkih nauka i zaposlena je u Biblioteci Srpske akademije nauka i umetnosti gde obavlja poslove rukovodioca Odeljenja za informacije i rad sa čitaocima.
Tokom studiranja želela je da radi u informativnoj redakciji ili da se bavi istraživačkim novinarstvom. Kada je uvidela da od honorarnog novinarstva ne može da se živi u Beogradu, sa bratom je pokrenula porodični posao u Ušću kod Kraljeva.
Ideja o tome da osnuje svoju modnu liniju javila joj se dok je stažirala u čitaonici Biblioteke SANU.
„Radeći posao koji volim počela sam da razmišljam na koji način bih još mogla da iskažem svoju kreativnost.”
„Razmišljala sam o poslu koji ne zahteva iznajmljivanje poslovnog prostora i angažovanje radnika, nego da mi delatnost bude nadohvat ruke, da ne putujem zbog posla, a da on odiše entuzijazmom i pruži zadovoljstvo koje se može podeliti sa drugima“, priseća se Marijana za Pokreni posao.
„Pošto volim da nosim haljine i suknje neobičnog kroja odlučila sam da naučim da šijem bar za svoje potrebe i da uštedim tako što ću manje kupovati odeću.”
„Izazov je bio u tome što nisam znala da šijem! Trebalo je videti koja škola šivenja ima najbolji program, a ciljano sam želela da koristim mašine brenda „Bernina“. Ispostavilo se da je gospođa Lenka Bubalo glavni uvoznik tog brenda za Srbiju i da upravo ona ima „Lenart“ školu šivenja. Šivenje mi je ubrzo postalo kao pesma i počela sam da uživam i sve više da kreiram neobične modele“, kaže Marijana, koja u poslu koristi tri mašine.
„Mašine su mi neophodne jer sam želela profesionalne rezultate. Svaka od njih je specijalizovana za određene radnje. Na primer, za izradu haljina pri obradi određenih krojnih delova koristim sve tri: jednu za šav oko vrata, drugu za spajanje i sečenje u jednom koraku, i treću za pripremu i obradu ivica manžetni radi lakšeg prišivanja. Preciznost ovih mašina mi pomaže u kreativnom procesu. Pošto sve obavljam sama, imam svoj princip rada i posebnu organizaciju za svaku fazu: od pripreme materijala, krojenja i šivenja do administrativnih poslova.“
Marijana uglavnom kreira u popodnevnim satima. Inspiraciju pronalazi u muzici, u knjigama, u poeziji, u ljudima…
„Rođena sam u Kraljevu, odrasla sam u Ušću i veoma lepe uspomene me vežu za to mesto. Dom je tamo gde je porodica i gde su oni koje volite. Posebno sam vezana za brata – nas dvoje smo i najbolji saradnici. Sve uspehe delim sa njim, sa njegovom porodicom i sa našim roditeljima. Takođe, naše zajedničko detinjstvo i odrastanje, razni nestašluci, letnji raspusti kod bake i deke, praznici koje smo slavili sa njima, prelepa priroda, manastiri, reke, izvori lekovite vode, prijatelji, ali i to što sam se u Ušću jednom davno i zaljubila.“
Naša sagovornica ističe da bi volela da jednog dana poveća proizvodnju i da angažuje još radnika.
Kaže da već sada ima uslove da zaposli 10 radnika, i da ne bi bio problem da rad organizuje u dve smene i da sve postigne uz podršku porodice.
„Kod mene je osnovno: red, rad, disciplina, tačno, provereno i pedantno. Poštovanje radnog vremena, odgovornost i pouzdanost. To je veoma teško postići, ali je neophodno. Međutim, problem je i što ljudi odlaze iz malog mesta ili ne žele da rade – ako već ne mogu da rade za sebe, po svojim pravilima, na svoj način, neće ni da se zaposle, niti da imaju poslodavca. Potpuno neverovatno. Baš iz tih uzročno-posledičnih razloga odlučila sam da ću jedan duži period raditi sama. Shodno tome sam se i potrudila da imam kvalitetne, precizne mašine i uložila u profesionalni sistem peglanja za savršene rezultate. Zadovoljna sam i mnogo mi lepo pošto nemam stresnih situacija.“
Na kraju razgovora pitali smo Marijanu šta je najlepše, a šta najteže u životu jedne preduzetnice u Srbiji?
„Najteže je suočiti se sa obavezama kada o njima detaljnije razmislite, prilagoditi se uslovima i rešiti administrativna pitanja i nedoumice. Teško je suočiti se sa činjenicom da se, i kada ste sve obezbedili za normalan rad, uvek pojavi momenat koji zahteva neku neodložnu aktivnost. Tada krenem i ne odustajem, entuzijazam me tako zavrti, da ni sama ne znam otkud mi volja i snaga da se toliko borim, da proveravam, pišem i brišem, crtam i poništavam, premeštam stvari sa jednog mesta na drugo, da ne spavam i ne mirujem.“
„Kad završim i pogledam šta sam uradila i kada samu sebe pitam da li je moguće da sam uspela, e to je najlepši trenutak. Tada vidite da je sve vredelo.“
Kreacije ove umetnice pogledajte na njenom sajtu na ovoj ADRESI.
Izvor: www.pokreniposao.rs Članak je dozvoljeno preneti u drugi digitalni medij uz link ka sajtu Pokreni posao: www.pokreniposao.rs