Pri kraju studija želela je da ode u Italiju, da pokuša tamo da ostane i da zaboravi na Srbiju. Iako je u Bolonji živela godinu dana i iako se zaljubila u ovu nama dragu državu, sa današnje tačke gledišta, kaže da je srećna što se ipak vratila u svoju zemlju, u kojoj je osmislila i radi posao koji voli, i gde živi sa suprugom i dvoje dece.
Marina Rabrenović (40) je profesorka italijanskog jezika, i to nesvakidašnja, jer svoje znanje učenicima prenosi na drugačiji način.
Na ovim časovima se uči italijanski jezik i sluša italijanska muzika, nose se kecelje i kuvarske kape.
Priprema se i jede italijanska hrana, pa se mnogima čini da su na trenutak u nekom od italijanskih gradića, a ne u Beogradu.
„Po diplomiranju na Filološkom fakultetu, na smeru italijanski jezik i književnost, radila sam kao profesorka u školama jezika. Pored toga držala sam i privatne časove, a dve drage učenice su, kada bi dolazile kod mene, govorile kako bi bilo lepo da kuvamo na času. Posle mesec, dva, otišla sam na usavršavanje za profesore u Sijenu i tamo mi se otvorio novi svet, tamo sam shvatila da sve oko nas može da se pretoči u kvalitetnu nastavu samo ako se pažljivo osmisli“, seća se Marina za Pokreni posao.
Po povratku u Srbiju, prijatelji su je ohrabrili da se prijavi na konkurs za preduzetnike Grada Beograda. Spojila je sva znanja i iskustva stečena u Srbiji i Italiji i napravila ideju koja je, po završetku, dobila subvencije. Škola italijanskog jezika uz kuvanje bila je druga na listi. Bilo je to 2010. godine.
„Italijansku kuhinju zavolela sam zbog jezika, a pogotovo kad sam je bolje upoznala. Shvatila sam da je ona jednostavna i zdrava i da je akcenat na dobrim sastojcima i u malim trikovima. Imala sam, i svesna sam da i dalje imam veliku odgovornost kad sam pravila ovaj koncept. Nisam želela da to ostane samo na dobroj ideji, već sam godinama radila, i dalje radim na usavršavanju programa. Moj cilj je bio da škola predstavi italijanski jezik i kuhinju onakvim kakvi oni zaista jesu. Sva jela pravimo po originalnim receptima isključivo sa italijanskim sastojcima, na način na koji se spremaju u Italiji.“
Početnici koji ne znaju ni reč italijanskog prvih mesec dana upoznaju se sa jezikom, a zatim prave najjednostavnije jelo – bruskete.
„To je prepečen hleb na koji se trlja beli luk i stavlja sos od paradajza, bosiljka i maslinovog ulja. Recept je lak i sa više strana uvodi učenike u italijansku kuhinju i kulturu i pokazuje jednostavnost i kvalitet gastronomije Apeninskog poluostrva. Preko tog skromnog recepta susrećemo se sa glagolima: seći, peći, dodavati, namazati… Za nekoliko meseci početnici u školi nauče da koriste i menjaju mnogo glagola s kojima se verovatno ne bi sreli na klasičnom kursu, ali to je ono što nas izdvaja od ostalih.“
„Tokom drugog meseca početnog nivoa spremamo špagete „al pesto genovese“ i tada naši polaznici nauče jednostavan, ali preukusan recept sa ligurske obale. Produbljujemo znanja o sastojcima i njihovom kvalitetu, kao i gde ih naći kod nas. Poseban osvrt je na pravila kuvanja paste i kako da ona bude „al dente“, zbog čega se 100 grama špageta stavlja u litar vode, zašto se ne dodaje ulje prilikom kuvanja, zbog čega se špagete jedu viljuškom, a ne kašikom i viljuškom, i sve to na italijanskom jeziku“, priča Marina i dodaje da je u školu kao gost svratio kuvar, Italijan koji ima Mišelinovu zvezdicu.
Na časovima „Italijanskog uz kuvanje“ na različitim nivoima spremaju se i rižoto sa vrganjima, tiramisu, taljatele sa raguom, pasta ala karbonara, panakota, zapečena pasta kaneloni, kantućini, rižoto sa šafranom, njoke, pjadina i mnogi drugi recepti tipični, kako za Italiju tako i za njene mnogobrojne regije.
„Imamo više nivoa u školi, a na jednom od njih pravimo svežu pastu. Neke od jela, kao što je pica, spremamo na posebnim radionicama na kojima gostuju osobe usko specijalizovane za određenu oblast, i te radionice su na srpskom jeziku.“
„Svi naši polaznici uvek pojedu sve što su skuvali na časovima.“
„Koliko znam, jedini smo u okruženju koji su na jednom kursu, pažljivo osmišljenom za sve nivoe, spojili učenje jezika i kuvanje, a meni najviše laska to što većina našh učenika na čas dođu umorni sa posla, a izađu nasmejani i raspoloženi. Kažu da im je ovo neka vrsta terapije na kojoj dosta nauče i kvalitetno provedu svoje slobodno vreme. Drago mi je što među učenicima imamo sve generacije, od studenata do osoba od 65 godina.“
Marina je mnogo toga naučila od Italijana: o ekologiji, štednji, o manirima, o tome da se ne ustaje od stola dok svi ne završe.
„To su naizgled sitne, ali u stvari bitne stvari. Za mene je boravak u Italiji bio veliki preokret, morala sam ispočetka da se dokazujem; shvatila sam da ne mogu svuda da prođem. Drago mi je što sam prošla taj put, što sam se susrela sa njihovom realnošću, stekla prijatelje i dragocena znanja, i što sam osetila stvaran život u Italiji, a ne samo more i plaže na godišnjem odmoru“, rekla je Marina i pozvala sve čitaoce da posete njen sajt na ovoj ADRESI.
Izvor: www.pokreniposao.rs Fotografije: Contatto; Članak je dozvoljeno preneti u drugi digitalni medij uz link ka sajtu Pokreni posao
